Marko A. Marković, politikolog, novinar, socijalni radnik, uvek je imao ambiciju da se bavi novinarstvom. Nije mu uvek bilo lako, iako je početak nagoveštavao veliku karijeru.U Beogradu je završio fakultet, da bi potom počeo da radi u prestižnim medijima, radio i novine. Posao je zahtevao da se živi i radi 24 sata dnevno. Spava se, jede i diše sa informacijama i idejama, a to je trebalo skoro svim redakcijama, koje su imale svoje trikove- da sve što je bilo novo i dobro uzmu ili gurnu na marginu, a za uzvrat se dobije ništa ili tek malo više od ništa. Svaka čast ko je dobro dobio ili bar malo!! Vreme je prolazilo, sa diplomom se našao na prekretnici, već je imao 35 godina, porodica ili karijera? Izabrao je porodicu i sigurnije zanimanje koje je donosilo kakav- takav prihod, za osnovnu materijalnu egzistenciju. Nekoliko napisanih knjiga, izdavaštvo,prodaja, i tek toliko da se održi gola egzistencija:kirija, režije, hrana. Udvoje je bilo lakše ali za treće je trebalo sve više i više. Radio je u nekoliko gradova, učio jednu drugu ekonomiju, ali je život doneo još jednu odluku:živeti sam sa detetom, i kada je preuzeo tu odgovornost, proradio je dar za humanitarni rad i saradnju sa javnom ustanovom koja plaća vrlo skromno rad sa ugroženom starijiom populacijom. Koliko su bili "ugroženi" shvatio je onda kada je video da su penzije duplo veća nego njegova zarada, od 200 evra, da ne pretvaramo u dinare. Ispod svakog proseka zarade, nije imao više ni za golu egzistenciju,jer opet isto: kirija, režije a gde dete? a gde hrana? a ostalo da se ne pominje?
Sa diplomom fakulteta, ostao je praktično na početku i bez dinara u džepu. Ogroman talenat i znanje su ostali za bolja vremena, desiće se čudo? Ne! Ako je biografija s početka obećavala, bolji ishod kraja, to se nije desilo ni njemu ni njemu sličnim ili istim. Dobro jutro! ovo je Srbija! Znao je za mnogo takvih i to ga je tešilo i bolelo. Intelektualci su r
(no subject) [
Reply]
Sa 16.000 na tri (kad koja) rate, je isto nezaboravno.
Ovo je jedna od priča iz naše zemlje, ni broja im se ne zna.
I kod mene je slično, muž ne radi dve godine, ne ume ništa da radi osim svoje struke, nije mu trebalo, ne ume da prodaje gaće na ulici, ne uma da mulja, a moja plata, podstanarstvo, ili stambeni kredit, odabrali ovo drugo, sad mi za hranu i higijenu za nas četvoro ostaje manje od 150 evra.
Šta činiti?
Slaba je uteha saznanje da je i drugim ljudima isto, kad nemaš šta da izneseš porodici na sto.
Šta činiti?
Toliko priča o teškoćama, nigde predloga rešenja.
Šta činiti, da li neko zna?
Internet imam samo radi traženja posla za muža i stariju ćerku, inače bih ga odjavila i televiziju, na telefonu štedim, na drugim stvarima da ne pričam.
Šta činiti?
Zavis ko u kom pravcu razmišlja, i vidi sebe.
A prva stvar je znati šta se hoće i šta je ostvarivo.
Mnogi mladi ne mogu da raskinu sa iluzijama o životu koji im je obećavan, ako završe škole.
Ono što treba da im bude jasno je da ova recesija neće proći za par godina.
To je velik problem, prvenstveno za njih same. Jer vreme ne čeka ništa i nikog.
Čekajući (Godoa) ekonomski oporavak, Guraju Mercedes umesto da se voze Fićom.
Vreme obilja za plebs je prošlo, i bojim se da će biti sve teže.
Ne znam šta da ti kažem, osim da će ti valjda doći bolja vremena... I svima nama.
Pozz
Luksuz je došao po svoje. Vrijeme je da se naplati naše razbacivanje. Otvorili smo oči, hranili svih pet čula, a manje smo radili /gledam globalno/. Tapšali se po trbusima i hvalili kako ovo nema nigdje na svijetu. I nema. Kamata je ta koja ubija, ne dug.
Odjednom auto ima više dodatne opreme nego im znamo pravu svrhu, kupovina TV je danas noćna mora sa svim onim teh.podacima. Telefonski računi u kući prerasli su račune za struju. I još mnogo toga. Nažalost ceh plaćaju oni kojima to nije rečeno na vrijeme.
Poltiku i ekonomiju vode diletanti koji jedino u svemu vide sebe, svoju egzistenciju. Moral je gurnut pod debele stražnjice na kojima se sjedi u kožnim foteljama.
A mogli bi tako lijepo jednostavno živjeti.
Živjela sloboda, živio Samsung Galaxy, živio svijet bez granica.
Ipak imaju u njemu ograničenja, zar ne?
